Volim časopis NIN zbog jednog tradicionalističkog pristupa svakoj temi i zbog brige o nacionalnom identitetu u svakoj temi koju obradjuje. Volim NIN i što ga čitam dugi niz godina, i što ima prestižnu književnu nagradu, volim NIN i što ne traži kavgu sa ljudima koji ga čitaju i volim NIN što jedan od preostalih simbola nekadašnje Jugoslavije.
No u ovom listu (koji je nedavno privatizovan od strane veoma odvratne kuće iz nemačke RINGIER) počinju da se pojavljuju i ovakvi članci koji ne znam čemu služe. Primer je ovaj u kome saznajemo veliki broj detalja iz života omiljenog arhitekte na ovim prostorima i šire, čoveka na čijim delima su se obrazovali i uzdigli mnogi arhitekti iz celog sveta. Čak nije ni mala stvar kada imate i nekog njegovog učenika, i oni su postali prestižni arhitekti, iako samo njegovi učenici. Čovek je to koji je imao viziju kako da promeni svet u godinama koje su prethodile II Svetskom ratu i kasnije nakon rata, u vremenima obnove. Njegove teorije su imale uticaja na urbanizama tada mlade države Jugoslavije a već dobrano su uticale i na gradnju u Sovjetskom Savezu.
Saznati da je on bio ustvari mamin sin ne znači ništa. Znači samo da se list NIN srozao na nivo lista BLIC (koji je takodje u vlasništvu odurne kuće RINGIER) i da ima nameru valjda da otera stare čitaoce i da stvori novu publiku za svoje retardirane tekstove. Saznati da je za vreme rata očajnički tražio posao u višijevskom režimu takodje ne govori ništa o njemu. Danas arhitekti potežu dobrane veze da dobiju konkurse i slično i dosta srozavaju te iste konkurse. Arhitekte se danas šlihtaju i režimskim ljudima, ulaze u sisteme vlasti ne bi li nekako obezbedili sebi posao. Mogli bismo reći da je arhitekta uvek bio deo režima vlasti jer je to sasvim normalno. Objekti zahtevaju sredstva a sredstva su u rukama političara i to je to.
Iz ovog članka saznajemo koliko se NIN srozao i koliko je krenuo ka dnu. Inače već iz ovog broja lista vidimo da je zapostavio nacionalne interese i počinje da nam drvi o europskoj uniji kao nečeemu što nema alternativu. DOSADNO!
Dosadno je saznati neke intimne detalje poznatih ljudi koji sada više ne služe ničemu, jer je prošlo mnogo vremena i ne mogu da se brane preko novina. Ne mogu da odgovore i da tuže list, ne mogu u krajnjem slučaju ni nama da se obrate. Velika sramota z alist NIN! Kakve li tek frustracije imaju beogradski arhitekti koji projektuju one staklenike ili robokap zgrade? Plaše li se i oni svojih mama i tata?
BEOGRAD BEZ ARHITEKTURE 
Pingback: „Из овог чланка сазнајемо колико се НИН срозао и колико се НИН срозао и колико је кренуо ка дну” « Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?
из гомиле акадамског трачарског баласта издвојио бих део који се односи на награду примљену за вилу и пројектовану у складу са пропорцијама златног пресека и можда још понешто. Као бивши читалац НИН-а који је редовном куповином недељника најзад на известан начин и доприносио опстанку истог и самим тиме одржавању високих стандарда новинарства, данас се осећам ПРЕВАРЕНИМ и ИЗИГРАНИМ.
Još uvek list NIN se održava dok se potpuno ne izmeni politika lista jer naravno list je KUPLJEN od retardirane izdavačke kuće RINGIER kojoj je samo profit cilj. Imanje samo profita za cilj je pogubno za list ovakvog nivoa i mislim da ćemo svi mi čitaoci ovog finog magazina osetiti to na koži. Gadi mi se i pomisao da je takav jedan izdavač ovde postao monopolista. Imati već dv alista (POLITIKA I BLIC) u jednoj državi je neka vrsta monopola. Sada imaju i magazin NIN i to će sigurno biti katastrofa. Ova naša “nevladina” vlast vlada preko Sonje Biserko i medijima. Sada joj je konačno i probijen put ka ovom magazinu. Kroz njega već provejavaju proeuropske orijentacije.
Мислим да је Ringier швајцарска издавачка кућа а не немачка сем уколико им је у Цириху само седиште што је међутим потпуно неважно и безначајно у односу на околност да је председник управног одбора г. Рингиер по неким информацијама присуствовао на недавно одржаном састанку Билдерберг групе у Грчкој.