Jedan naš verni čitalac se razljutio retardiranim izgledom kafane “ŠEŠIR MOJ” u Skadarliji i odlučio da napiše članak za ovaj blog što ga svrstava u prve saradnike ovog blesavog bloga. Jedno veliko HVALA gospodinu Miletu. A mile je napisao ovo:
Пошто су дозволили да се изворни изглед зграде уништи додавањем монтажног објекта испред ње, општинарима не смета ни ова цвећарска скаламерија у виду висећих пластичних саксија која у потпуности заклања и монтирани објекат и кров старе зграде који би се, иначе, видео са улице. За сада је нејасна функција овог ружног „саксијског зида“. Да је у питању цвећара функција би била јасна, али пошто се ради о ресторану… Ваљда треба да створи утисак код посетилаца да су негде у природи, а не у „боемској четврти“? Због тога је можда монтирана и ова патетична и кичерајска имитација извора, фонтаница која изгледа као да ради „на батерије“.
Скадарлија је постала боемска четврт онда када је направљено и Народно позориште. После проба и представа глумци, режисери, писци и остали културни посленици тог доба наставили би дружење тако што би отишли до најближих кафана низбрдо. Скадарлија је као бомеска четврт, дакле, увек имала и ту културну ноту, није окупљала свакакав олош. Можда је тај дух могуће упоредити са оним што данас представља Српска кафана (у Светогорској, поред Атељеа 212)… Данас, дружења у Скадарлији више немају ту културну димензију, али је она макар изгледом могла да дочара и та давна времена. Њеним „улепшавањем“ у складу са „укусом“ оних који не би смели да држе ни кафану на Ибарској магистрали уништава се један од ретких аутентичних староградских амбијената.
Hvala gospodinu Miletu i dodajmo jedan mali detalj na sve ovo. Gosn vlasnik ovog, smešnog po izgledu, restorana je uveo “inovaciju” a to je da je jedna osoba stalno prisutna i leti i zimi ispred kafane i na silu uvodi mušterije u kafanu kao oni uterivači ispred javnih kuća u američkim gradovima. I to mu nije bilo dovoljno pa je samoinicijativno, lično sam ga gledao kako to radi, zalio kaldrmu Skadarlije sa betonom, “da mogu ženske štikle da prodju” i valjda udju u njegov retardiranu kafanu. To je sve uradio bez ikakvih dozvola jer ne verujem da je Zavod za zaštitu investitora (pardon spomenika) saglasan sa ovom njegovom akcijom.
Još jednom hvala gosn Miletu. I sa ovog mesta mu poručujem da nastavi ovako da piše za ovaj blog.